Football Tips & Trics iliti Fudbalske Fore & Fazoni

Jednog lepog preduskršnjeg dana moj dragi dečko me je poveo na vrlo romantično mesto-fudbalska utakmica "beton" lige, kako se on izrazio. Pitala sam ga da li moram, pravdala se da žene donose nesreću na fudbalskim utakmicama (baš kao i na brodovima), ali on mi je rekao da se ovamo jedna ovakva baš očekuje da podigne moral i donese upravo sreću. Eh, to laskanje... Na koga sam tako slaba, iako se graniči sa lažima. Ovakva? Kakva to? Ali 'ajde... Ne, ne, nisam obula štikle, iako se od ove blogerke to i očekuje, u najmanju ruku. Bila sam u ravnom, a adut su mi bile crne naočare za "vid", popularne ovih dana (Bog je stvorio svet, sve ostalo je MADE IN CHINA), sa kojima svi ličimo pomalo na profesorice i svima dobro stoje. Da vam otkrijem tajnu, ponekad ih stavim kad pišem blog i ponadam se da me neki komšija vidi :))) Čim smo došli, bilo mi je jasno da ima žena. Navikla sam da tamo ljudi zure u moju boju kose, pa sam marširala pravo, kad je usledilo iznenađenje-"beton" liga nije imala tribine!!! Imala je livade oko stadiona i ogradu na koju se naslone muškarci (i poneka žena) i grickaju semenke, a pljuju igrače... Šta je tu je, stala sam na predviđeno mesto pored mog dragog i čekala da počne igra. Naravno, kao i svaka žena imala sam "par" pitanja "A kad će da počne?" "I, kad se završava?"ta pitanja bila su u vođstvu. Okrenula sam se da vidim gde bih možda mogla da kupim sok ili vodu, ali najbliža prodavnica bila je dalje od večnosti... I VOILA! izašli su igrači. Plavi-kao naša reprezentacija i Beli-Hmmm... pa osim broja, sve im je bilo belo, dakle-Bolničari, kako sam ih ja nazvala. Sa dolaskom igrača, počela su i vikanja sa "tribina", jedan praznoglavi idiot koji se sasvim slučajno bio ružan (ni Milka Canić mu ne bi rekla "Dobro Veče") je prednjačio, vikao je takve gluposti i trabunjanja, samo da bi zadivio tri cure oko sebe, koje su umirale od smeha. To je izgledalo kao kad direktor ispriča vic boli glava glup, a ti se odvališ od smeha da ne bi dobio otkaz. Posmatrala sam ih, one su imale kez od uha do uha, a on nos od uha do uha. Strašan prizor... Pokušala sam da se koncentrisem na igru... "Aha, pitam se zašto nose čarape? Što stalno ove sudije nazivaju raznim imenima životinja? Gde je na ovoj utakmici hitna?" itd. Da pušim, od muke bih zapalila, jer je bilo pomalo dosadno... "Semenke, kikiriki, suncokret" vikao je prodavac, stvarno nemam pojma sto se mučio kad je bilo svega 30-oro ljudi. "'Ajmo napred, žutiiii!!!" Pogledala sam u dragog, on se nasmejao i objasnio mi da je njegov drug verovatno "pod gasom",pa ne vidi dobro. Šta, zar će sledeće da kaže da su plavi-ljubičanstveni?! Gledaj utakmicu Tina... Posle dobrih 20 minuta i zurenja u loptu koja ide tamo-ovamo, pa opet tamo, pa ovamo, pa idi mi- dođi mi, došla sam do brilijantnog otkrića, tolikog da bi Arhimed dvaput rekao "Eureka!" iskačući iz kade. Naime, "provalila" sam shemu fudbalske povrede i foliranja. Jedan od plavih je pao, ja sam panično pitala dragog da li je Plavi dobro, on se nasmejao i rekao da se dotični folira. Začuđeno sam gledala u Plavog i shema je bila sledeća-pad, hvatanje za glavu i grimasa bola, savijanje, hvatanje za nogu, jaukanje i još grimasi bola, dotrčavaju sudije i hitna (ako je ima, u ovom slučaju-ne), malo ćaskaju, verovatno o vremenskoj prognozi, podižu ga, on šepa i još ga "boli", šepa bez pomoći ostalih i odjednom-gle, čuda!- trči po terenu! Možda sam umislila, čekala sam da sledeće "povrede"... Pad i opet isto! Raspored ne mora da bude baš ovakav, ali svi elementi su tu. "Gledaj ga sad-hvatanje glave, boli ga, hvatanje noge..." objašnjavala sam dragom, ali on nešto nije bio oduševljen mojim otkrićem, nastavio je da gleda dalji tok utakmice. Ja sam se osećala u najmanju ruku kao Šerlok Holms sa nezainteresovanim Votsonom pored sebe. Utakmica nije bila mnogo zabavna u nastavku, osim što su Plavi dali Bolničarima smešan gol, kakav ja (slabi poznavalac i gledalac fudbala) nisam videla, što bi moj tata rekao "Golmanu kroz noge", bukvalno. Jeste im par puta lopta odletela na komšijsku njivu i nesrećnim slučajem ubila kravu, ali dobro. Zviždaljka je označila kraj, onaj idiot je prestao da viče, cure da se blentavo kikoću, više niko nije psovao, neki su još komentarisali "beton" ligu, a ja... Ja sam otišla na kafu sa mojim dragim i drugaricama i odlučila da ovakvo iskustvo i ovakvo otkriće zaslužuju da budu pomenuti kao stvar u kome i žene mogu učestvovati svojim pronicljivim i oštrim zapažanjem :) Do sledećeg pisanja, Šerlok Holms sa brcima Herkula Poaroa i umom Agate Kristi vas pozdravlja :)))))

O divnom poklonu, najbogatijem čoveku na svetu i zacrtanom cilju

Blogerka u štiklama mora da prizna da češće piše svoj blog nego dnevnik, što je loše, jer sam jednu od svojih najvažnijih stvari u životu zapostavila. Ali, nekako je pisanje dnevnika bilo vezano i najbolje opisano u fazama kad sam mnogo tužna i povređena. Kad sam srećna, to jednostavno ne ide, imam osećaj da kad opišem tu sreću, ona prestaje da ima svoju draž... Međutim, kad opišem tugu, ona tek dobija na veličini i značaju...

Elem, nisam htela da pišem o tome, htela sam da pišem o jučerašnjem poklonu. To mi je znači koliko i pobeda u finalu Lige Šampiona! Dobra drugarica me je zamolila da joj pomognem u odabiru šminke, tačnije, njenog prvog kompleta šminke ikada i da bude ono osnovno, sve šta joj treba. Hmmm, osnovno je koštalo preko 3500 din, ali, pobogu, to je sve što joj treba! Krenule smo u ofanzivu na proizvode i dala sam sve od sebe da za normalan iznos dobije kvalitet. Čika iz obezbeđenja nas je pomno pratio i to najviše mrzim, ali usput sam se i zabavila, jer je Tamara otvorila karmin (ne tester) i pomirisala, a čika iz obezbeđenja razgoračio oči!!! :)))) "Ti si plavuša, dakle, trebalo bi da imaš rozikasto rumenilo, ali ja imam teoriju da..." bla, bla, razvijala sam ja svoje viđenje rumenila, a ona me je slušala kao da sam ja neki Fashion Guru. Kad smo planirale da odemo na kasu, posle skoro sat vremena "najosnovnijih" proizvoda za šminkanje, ona se iznenada setila i rekla "Jaooo, a gde je onaj set za šminkanje sa četkicama što ti voliš, hoću da ti kupim!". To je bilo otprilike ovako : Zvanično najbogatiji čovek sveta, za sad (a nije Bil Gejts) je Karlos Slim i on vam je sasvim slučajno dobar prijatelj i jednog dana vas odvede (više se odnosi na muškarce, jer žene znaju šta hoću ovim da kažem) u prodavnicu najskupljih automobila i kaže vam ""Ajde brate, znam da si rekao da voliš Bugati Vejron, pa izaberi jedan, hoću da ti kupim jer si mi dobar drug i pravi prijatelj!" ?!?!?! Ne, ne biste rekli kao ja "Pa, ne moraš... nema veze...". Ali moja mama me je tako vaspitala, a samo ja znam koliko želim taj set za šminkanje!!! Sećam se da sam kao vrlo mala, svega 5-6 godina, ušunjala u sestrine sobe i čačkala im neseser za šminkanje, isprobavala senke i otvarala ruževe, a onda kad bi došlo vreme da zaklopim karmin, nikako ne bih uspela da zavrnem karmin do kraja, pa bi on umrljao poklopac i one bi znale da sam koristila ono sto ne smem... Dok sam odrastala, to šminkanje je bilo smešno u najmanju ruku, ali tako to ide, vežbom do savršenstva! Ubrzo sam otkrila da mi baš dobro stoji ajlajner i crveni karmin, pa sam od svoje prve plate kupila to dvoje. Karmin je bio dugotrajan i stavljala sam ga često, meni se sviđalo kako je stajao na mojim usnama, a sećam se da mi je drugarica iz srednje škole jednom, posle mnogo godina, zajedljivo rekla, "Jaooo, kad si ti stavljala onaj tvoj LJUBIČASTI karmin!" sa podsmehom. Nisam je ozbiljno shvatila, ali sad imam običaj da nazovem taj deo mog šminkanja Period pre i posle LJUBIČASTOG ruža (bio je bordo crven, ali oprostićemo joj neznanje boja). Vremenom sam prestala da stavljam crveni karmin, ali ajlajner je ostao kao MUST HAVE u neseseru. I tako sam ja vežbala i vežbala, stavljala razne stilove i razne boje i shvatila da mi to postaje važno i da obožavam to da radim. Onda su i drugi shvatili da ja to umem i šminkala sam sestre, drugarice, cimerke... Nije to savršeno, ali je dovoljno da shvatim da uzivam u tome i da jednog dana hoću da to bude pravo savršenstvo.

Kada sam ja pokušavala da budem skromna, uprkos OGROMNOJ želji da to imam, a Tamara me je nagovarala da mi to kupi, moram da vam priznam da je ona pobedila! :) Kupila mi je set, ja sam išla kući obasjana suncem i kad smo prekoračile prag mog stana, odmah sam je posadila na stolicu da mi te četkice isprobamo! Njen momak nije mogao čudom da se načudi zašto sam ja toliko srećna, ali sve sam objasnila u delu sa Karlosom Slimom. Moj momak se nije čudio, on se naslušao kuknjave oko toga i žaljenja sto ne živim u Americi, pa da mogu preko Amazona da kupim full set od 40 četkica za samo 30 $... I uživanje je počelo, ja sam je mackala, ona je bila strpljiva, ja sam se čudila i divila efektu četkica u odnosu na običan aplikator, ona je imala povremene pauze da udahne vazduh, ja sam joj objašnjavala kojim redom se šta stavlja, ona se posle svakog koraka gledala u ogledalo... Na kraju, povela sam je u kupatilo i čula ono što najviše volim da čujem posle mog šminkanja "Jaoooo, kako je dobro!!!". To mi je omiljena rečenica posle sestrine "Bolje sam našminkana nego na svadbi"(šminkao ju je profesionalac) :))) Divna priznanja meni i mom radu. Naravno, posle sam dohvatila samu sebe i našminkala u mom omiljenom VAMP fazonu, moja verzija SMOKEY-EYES-a, divila se još malo i odlučila da sednem za komp i nađem ono što mi treba- kurs ili škola šminkanja. Od svih mogućih škola i kurseva, nađem Dragana Vurdelju kao najboljeg i odem na forume, da vidim šta žene imaju da kažu. "Dragan Vurdelja-najbolji, naučio me je svemu..." "Jelena Mačić je bolja..." itd. i jedan komentar "Škola Dragana Vurdelje traje 6 meseci i košta 1000 eura, pa ko ima te pare, nek' izvoli..." Ovaj... 1000 eura?! To je prva reakcija, ali onda sam shvatila da za moj cilj nema granica! Imaću te pare i završiću kurs kod najboljeg i radiću ono što volim! Apelujem na sve čitaoce da je br mog žiro računa 89584165126 pa uplatite 1 euro, odužiću vam se besplatnim šminkanjem jednog dana ;) A ja?! Mislim da ću da nazovem Karlosa Slima da mu kažem da ga žena vara ili da sam mu kidnapovala sina, pa neka mi uplati pare na račun :)))) Ili ću jednostavno, kao i sav pošten narod, naći posao, nabaviti kasicu prasicu i ubacivati 10% od plate. Dragane Vurdelja, see you soon!!!:) :*

Telefonski broj koji lagano blijedi u pamćenju. Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u Esplanadi.
Poslije ljubavi ostaje običaj da se bijelo vino sipa u te dvije čaše, i da crte budu na istoj visini.
Poslije ljubavi ostaje jedan sto u kafani “Kod znaka ?”, i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Poslije ljubavi ostaje rečenica “Divno izgledaš, ništa se nisi promijenio…” i “…javi se ponekad, još imaš moj broj telefona.”
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju poslije ljubavi.
Poslije ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali…poslije ljubavi.
Poslije ljubavi ostanu melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre:”Ako me voliš počni sutrašnje predavanje sa tri riječi koje će imati početna slova mog imena…”
Poslije ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići.
Klak! – spuštena slušalica kada se javi tvoj glas.
Hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi:”Ja ću prva u kupatilo.”
I pitanje :”Zar nećemo zajedno?”…Ovaj put ne.
Poslije ljubavi ostaju saučesnici. Čuvari tajni, koje više nisu nikakve tajne.
Poslije ljubavi ostaje laka uznemirenost, kad u prolazu ugledam tople smeđe oči.. slične tvojima.. na nekoj djevojci u prolazu.
Prepune pepeljare.. i prazno srce.
Navika da se pale dvije cigarete istovremeno, mada nema nikog u blizini.
Fotografije snimljene u automatu.
Taksisti koji nas nikad nisu voljeli (“Hvala što ne pušite!” – a pušili smo), i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi ostaje povrijeđena sujeta, metalni ukus promašenosti na usnama.
Poslije ljubavi ostaju drugi ljudi, i druge žene.
Poslije ljubavi ne ostaje ništa…

Momo Kapor, „Una“

"Nisi moj tip" i "Da Vas izvedem na veceru" dan

Sneg u Beogradu je jedna divna stvar, ali samo kad počne da pada. Posle ga svi psuju i koriste čuvenu rečenicu "Ovo bijelo govno opet pada...". Ja sam znala šta me danas čeka, razvlačenje po državnim ustanovama i psihički sam se pripremila za stres i rečenice tipa "Idite do šaltera broj 874987493 pa se vratite ponovo" itd, sve u stilu "Idi mi-dodji mi". Nisam baš trčala do Nemanjine ulice, tako da sam uspela da uživam u snegu i čujem Gospodina iz gradske čistoće sa sve fluorescentnim narandžastim odelom kako kaže Pekaču kestenja "Uh, što ja volim crvene ženeeee...",razmišljala sam na sekund da li da mu jednim prstom objasnim sve, ali neću, nije on kriv zato što mu nešto fali... Uletela sam u zgradu za potvrdu besplatnog zdravstva i unezvereno gledala gde bi trebalo da idem, saleteo me je portir i strogim vojničkim glasom me pitao gde sam to krenula. Promrsila sam zbunjena strogošću šta mi treba i pokazao mi je na momka do mene, rekavši da on to radi i da će me odvesti u svoju kancelariju. Momak od oko možda 26-27 godina je pričao sa nekom devojkom i pošto mi je trebao, krenuo je za mnom. Ja sam jedna od onih "izvinjavajućih" (postoji li ta reč uopšte?!) tipova osoba koja ima potrebu da se stalno nešto izvinjava i bude ljubazna, tako da sam krajnje ljubazno rekla dečku "E, izvini sad sto sam te omela u razgovoru sa curom...", a on će na to ni 5 ni 6 (nego 7, da ne kazem i broj posle 7) "Izvini što si me startovala u hodniku... Ma, ništa!" WTF?! Nonšalatno sam rekla "Ma, neee... Stvarno mi treba ova potvrda..." "Nisi me startovala? Ok, onda ću da se vratim dole..." "Ma samo ti meni ovo popuni, pa se vrati gde hoćeš!" O, Bože, nadmenog li momka a la ja sam neodoljiv!!! Onda je Mr Umišljeni smarao sa pričom kako on zna kakve su Crnogorke, ja sam zevala od dosade u stolici i po potrebi uzvratila nizak udarac. Sva sreća pa se to brzo završava, dao mi je potrebnu konvenciju i taman da krenem put pod noge, kad čujem iza sebe "Ionako nisi moj tip..."... Okrenula sam se, ležerno mu rekla "Nema veze, nisi ni ti moj!" sa osmehom Kiss my ass. Sad se on nasmejao i rekao da se vidimo u oktobru, jer opet moram proceduru da ponavljam... Nadam se da se ne vidimo! Verovatno bi ta njegova rečenica nekog uzdrmala, poljuljala samopouzdanje, meni je bilo svejedno, ja sam imala prečih briga od toga da li sam nečiji tip.

Zgrada Poliklinike, 10 do 4h popodne, na pultu ostavljam svoja dokumenta i ljubazno me obaveštavaju da će imati pauzu od 4h do pola 5h... "Odlično", mislim u sebi, ali 'ajde moram da sačekam, šta ću... Izabrala sam muškog doktora, računajući da verovatno većina ide kod ženskog doktora i kod nje je veći red, dakle, do pola 6h ću biti gotova. Gužva je bila na nivou, kao da dele nešto besplatno i strpljivo sam sela da sačekam da čujem "Bunječiči, Bunječki..."itd, jer mi obično ne pogode prezime. Pola 5h, 5h, pola 6h, 6h, 6i 15,razmena nekoliko saosećajnih rečenica sa ostalima i napokon se čulo i moje ime! Taman da uletim kod doktora, jer mi se išlo i u wc od silnog čekanja, kad me sestra lepo obaveštava da je neka žena pre mene, jer su je već prozivali, a ona to nije čula, pa će gospođa u moj termin da upadne! OMG! 'Ajde, šta je još 15 min da sačekam... Dotična gospođa se zadržala ni više ni manje nego celih pola sata, zalupila je vratima meni ispred nosa i napokon izašla napolje. Posle višečasovnog čekanja ušla sam kod doktora, bio je vidno iznerviran, pa sam bila suzdržana, da ne podižem tenziju koja je mogla nožem da se reže. "A zašto ste Vi tako tihi?" pitao me je, objasnila sam mu da sam malo duže čekala, pa valjda sam se i umorila i brzo dodala da to, naravno, nije njegova krivica, ima puno pacijenata. Onda je Gos'n Doca krenuo u navalu sočnih psovki i uvreda na račun gospođe pre mene, izvinjavajući se što se tako izražava. Ja sam bila zatečena, jer nikad nisam čula da doktor pred pacijentom psuje, ali sam se smeškala, jer je bilo zanimljivo slušati i videti da su i oni samo ljudi i da i njih nerviraju pojedinci. "Samo vi nastavite slobodno, ja cu začepiti uši ako treba" sa smeškom sam mu rekla i bio je već bolje raspoložen. Ali to nije sve, rekao mi je da otvorim vrata, što sam ja i uradila i pozvao je sestru, pitao ju je za mene i moj problem, a onda je krenuo sa njom nadugačko i naširoko da priča o Gospođi Pola Sata. Strpljivo sam sačekala da se razgovor završi, ali bio je tako zanimljiv i sočan da se to ne može opisati ;) Vratio se na moj problem, sestra je izašla, pričali smo o mojoj novootkrivenoj alergiji i pitao me je "Šta sutra radite?". Rekoh mu da nemam predavanja i da cu stići ako treba neki pregled ili vađenje krvi, samo da se što pre završi sve to sa alergijom. "Ne, ne, mislio sam da Vas izvedem na večeru?" smešak a la reklama za Colgate... Samo sam se nelagodno nasmejala i rekla da me uveče stvarno nervira alergija i da li mogu da koristim neki lek za to. Nastavio je u profesionalnom tonu, potrudio se da mi nacrta put do KBC Zvezdare i zakazao pregled za sutra. Od "Volim crvene ženeeee" preko "Nisi moj tip..." do "Hoćeš li sa mnom na večeru?", šta je sledeće pitam se? :) Drugarica me je pitala šta sam obukla,paaaa, dva džempera i planinarske cipele teško da mogu da budu zavodljive... ali danas je taj dan, sutra će biti dan bez ponuda i tako u krug.

Život se sastoji od dana kad ti Čistač ulice, Blagajnik i Doktor podižu sampouzdanje, život se sastoji i od dana kada ti je to isto samopouzdanje na minimalnom nivou, međutim u tom životu treba imati samo jednu osobu koja će uvek i svugde,bilo da si raščupana i bez šminke, sređena i našminkana, na štiklama i u klompama reći "Lepotice moja...", pogled a la Džejms Din (ili Edvard Kalen) i poljubac a la pašću u nesvest. Mislim da ovde ide ona mantra voditeljke Ruške Jakić, koja svakog jutra kad ustane iz kreveta kaže sebi "Dobro jutro, Ruška lepotice..." Pa, da je poslušamo... :)

"Srećo, kupio sam novi miš za komp, znaš kakav je?!" Pitanje je i više nego retoričko, a oči mu sijaju kao da je osvojio 7-icu na lotou. Gledam ga i jednostavno odgovaram i ja retoričkim pitanjem "I, jesi li srećan?"... Kaze da jeste dok testira miš i informiše me da ima čak i uputstvo kako se koristi, kao i CD za instaliranje?! Kako se miš koristi, pa to bi i moja baba Ika znala! Bože, Bože... Ali, pssst, ne smem da komentarišem negativno, samo ovde mogu da kažem šta mislim. Zašto? Pa, recimo, da sam ja kupila ovog meseca još jednu kremu za ruke, puder, senku za oči, piling rukavicu i razmišljala sam o novoj maskari, ali o tom-potom. Naravno, kad bih mu pokazala sa istim onakvim sjajem u očima novu senku za oči, on bi skinuo pogled sa Kantera, pogledao u senku kao da je Piece Of Sh*t i rekao "Pa, dobro...". Dakle, to su razlike između muškaraca i žena. Svakog uveseljava nešto drugo. To me neodoljivo podseća na reklamu za šampon kada se oboje žale frizeru/frizerki da im opada kosa od nerviranja osobe suprotnog pola. Meni još uvek ne opada iz tih razloga.

I tako taj miš je sad u upotrebi, drugačijeg oblika, ali iste funkcije, pa zamalo da mi se otme iz usta "Nije šija nego vrat", ali neee. Ja sam mu pohvalila boju, crno-narandžastu i svetli plavo, Bože uvek sam gledala svetlu stranu svake nevolje. Kao što ja nisam zastala pri kupovini samo pudera, nego sam kupila i ostalo, iako je moja savest vikala na mene, on me je fino obavestio da će nam trebati i nova tastatura! Zamisli?! Tu već nisam oćutala "A za koji andrak služi ova stara? Ah, da, zaboravila sam, nema POLA slova! Zbog koga?! Vojkana i njegovog besa kad ga ubiju u Kanteru, pa on pomazi tastaturu jednom šakom!!!" Naravno, kao malo dete rekao je da je jedno slovo samo otpalo, mada mi nije jasno kako to drugima sama slova ne otpadaju, a za drugo slovo je kriv. Smirim se i kažem mu da je u redu, neka kupi, samo se pitam sta će biti sledeće! Ali, nema veze, imam i ja spisak stvari koje NAM trebaju, hehehhe :))) A sve u stilu "I mi konja za trku imamo" ... Do sledećeg posta, Viva L'Amor!

Dragi Deda Mraze

Pišem ti ovo pismo, jer znam da sigurno postojiš. Čak i kad razuvere decu da ti postojiš tako što se obuku u tvoje odelo i stave bradu od vate, pa ih dete slučajno povuče za bradu, vidi tatu i počne nenormalno da vrišti i da plače, onda mu mame i tate bespomoćno objašnjavaju da ti ustvari ne postojiš i da je vreme da to shvate. Ja sam uvek znala da je to samo izgovor i da su ti tate samo pomoćnici pri dostavi poklona. To je ustvari test dečacima i devojčicama širom planete, da bi ti uvideo da li će posle jedne tako bedne rečenice kao što je "Pa, vidiš, dušo, Deda Mraz, ustvari i ne postoji, on je izmišljen, da bi..." deca prestati da veruju u tebe ili ne. Ja sam u NE grupi i da postavim ja sad pitanje- Da li postoje vanemaljci? Ne? Pa, zašto ih onda proučavaju i šalju rakete u svemir da otkriju ima li života na drugim planetama? Zašto pokušavaju da dokažu da postoje? To se sve svodi na vic kada pitaju Cigu ko su vanzemaljci, a on lepo čovek odgovori "VanZEMLJACI? Pa, nek' živi ko gde 'oće!".

Elem, da se ja vratim fino tebi. Na početku jedna zamerka- previše si se iskomercijalizovao sa onom reklamom za Koka Kolu. Dobro ja razumem da čoveku trebaju sponzori, pa ne idu jeleni na vazduh i sankama treba održavanje, ali gde si ti video da ljudi po hladnom vremenu piju Kolu?! Ovde kad dune košava, pa kad ti kroz uši produva i mozak, uletiš u prvi kafić i kažeš "Daj jedan čaj!". Dakle, pamet u glavu i sledeće godine potpiši ugovor sa Milfordom.

Nadam se da ti je na Severnom polu lepo i da uživaš sa Baba Mrazicom i Rudolfom (jel mu i dalje crven nos?) i da nećeš kasniti sa poklonima (ovo se interesujem zbog sebe, msm, pokloni su mi prekopotrebni). Vidiš kako se ja raspitujem za tvoje zdravlje i ostalo, a ne odmah "Dragi Deda Mraze, treba mi to i to!". Neeee, ja sam uviđajna osoba i tek sad ću da ti kažem spisak stari koje bih htela za Novu godinu i, da naravno, da li sam bila dobra cele godine se ne dovodi u pitanje :)

Da počnemo:

1.ŠTIKLE

Ovaj, to mi je uvek pod 1... Razumeš me jel' da? Šta kažeš, koje hoću? Pa... Mogle bi neke crne ili bež, salonke ili polučizmice, sa obaveznom platformom napred, da me nogice ne bole, potpetica od 10 do 15cm... D&G? Može, a i ne mora, može i Gucci, Prada, ne biram ja puno...

2.SREĆE

Ne šalji mi Leprikone nikako, nego spakuj to u 5 bidona (ako ne znaš šta je to, pitaj Dajanu) i dostavi mi, a ja ću to preko godine da rasporedim.

3.MESTO U NOVINARSKOJ KUĆI

Da, da, pogodio si, pisala bih kolumne, nosila Channel odela, Gucci štikle i pila kafu za poneti (velika moka sa malo cimeta i 2 kesice šećera), pućiću usta i nositi XXL naočare. Ha, šalim se, samo ću pisati kolumne i onda trčati svakog 1-og u mesecu na trafiku da vidim kako izgleda mojih ruku delo.

4.PAMETI

Malkice više. Jedan kolumnista je to tražio od tebe, pa sam ja to COPY/PASTE, jer mu je ta bila kao Njegoševa. Znači, malo više pameti u 2011-oj, a uz to i odgovornije ponašanje, ne toliko osetljivosti na tuđe ponašanje, kritiku ili svađu, brzina pri radu i manje smotanosti.

5.TONU SLATKIŠA

Rečenica moje sestre je da bih ja ubila za slatko. "Mala, daj Milku sa karamelom i komadićima keksa, inače ću da te ubijem ovom štiklom od čitavih 12cm!" Hahahah :) Ne, ne bih ubila, možda ukrala, otela, ali da ubijem ,nije moj stil :DDD Ugl, poenta je da se ti čuješ sa fabrikama slatkih proizvoda (inostranstvo se podrazumeva), uzmeš im svima propusnice -doživotne- i dostaviš mi to. Ne pridikuj mi da sam debela, ti čoveče sa belom bradom i brkovima i stomakom do zuba!

E, Deda, to bi ZA SAD bio krajnji ishod mojih želja, ako se setim još nečega, ja ću napisati još koje pismo, a čisto sumnjam da ih više neće biti, tako da se pripremi. Nadam se da ti nisam tražila previše, ionako nosiš samo igračke, šta su slatkiši, pamet, novinarsko mesto, sreča i štikle za tebe? Piece of cake iliti mačiji kašalj. Mogla bi možda Baba Mrazica da mi pošalje korpu mafina? Ali, o tom-potom!

Želim ti srećan put, puno snega, srećnu Nou godinu (nemoj da piješ, znaš parolu- kad pijem ne vozim-mislim sanke) i da i ti dobiješ neki poklon od Baba Mrazice koji puno, puno želiš!

Ljubim te u crvene obraze,

Tina Bunjevački

P.s. Ne tražim ti ljubav, jer si i ove godine bio toliko dobar i doneo si mi je na pretek, baš onako kako sam htela. Samo tako nastavi i, u ime mog Vojkana(on kao ne veruje u tebe, a vidim mu osmeh kad se pojaviš na TV-u) ti tražim radno mesto koje on želi, njegovu sreću, desktop računar, kafe aparat... Mislim da je to-to! Veliki pozdrav i poljubac od nas!

"I kad tvoje grešne ruke ne sklanjam,

ti si tu da mrtav hladan kažeš da ne valjam,

da su moje žrtve male. da su sve uzalud pale…

I kad tvoje greške redom ispravljam,

ti si tu da pljuneš mi u lice da ne valjam.

Da me sečeš kao mačem i da ne daš mi da plačem.

Znam, ne valjam što ti kroz prste uvek progledam,

I što sam manja od makovog zrna,

I što pred tobom drhtim kao srna.

Znam, ne valjam što te na kolenima uvek čekam

i crven tepih bacim ispred tebe.

Znam, ne valjam, al po sebe.

A ja ti oprostim na svoju štetu

Kad kažeš mi onu najstariju na svetu laž…

Izvini, neće se ponoviti… Znam da ne valjam

Najnovija pesma Natase Bekvalac, ne postoji cura koja se nece pronaci u ovoj pesmi, ne zato sto je tipicna zenska pesma, vec zato sto su sve imale nekog ko "pljuje u lice" i kaze joj da ne valja. Ako bih isla redom po Knez Mihajlovoj i pitala cure da popune anketu koja bi istrazivala koliko njih ima ili je imalo momka pred kojim je postavljala crveni tepih, verujem da bih dobila 95% cura sa takvim primerom. Da li u zivotu jedne mlade zenske osobe mora nuzno da postoji neki djavo koji ce joj praviti pakao od zivota?... Imam zapise koji datiraju jos od 2005. godine i citiracu sebe : " Prve godine smo se trudili da odrzavamo vezu i imamo status ZAUZETI. I to bi trajalo najvise mesec dana. kasnije smo se trudili da odrzavamo VIDJENJE, koje bi trajalo jednu noc. I tako naredne 3 godine, uz precutnu pretpostavku da i dalje imamo isti status jedno za drugo negde u nekoj transcendentalnoj sferi..." Ja sa svojih 17 godina se pitam kakav ja odnos imam sa momkom koga volim da bih tad dala zivot za njega? HELLO?! Ne znam zasto ne poslusah savet jedne zene "Da znas koliko ce jos takvih biti?" Nije bilo... Bio je jedan dovoljan za njih sve, da mi kaze onu najstariju na svetu laz "Izvini, neće se ponoviti…". Da se razumemo, ne zalim za njim, ne zalim za proslim vremenima, kad citam stare dnevnike, kad vidim sta ja sve radim zbog njega, dodje mi prava, pravcijata muka i kazem sebi "Joj, ne bih se nikad vratila vise u taj period!" i nazovem sebe imenima svih domacih zivotinja. Poenta je prevazici tog "gospodina" i nastaviti dalje, mada moram da priznam, najbolju inspiraciju za pisanje imam kad sam u uzasnom raspolozenju, potpuno slomljena i ljuta na sebe...

12. Decembar 2006.

"Posle odredjenog vremena, naviknes se na bol i prihvatis ga... Kazes mu "Pa gde si ti? Odavno se nismo videli! Sedi tu, pored mene... " i on sedne, bas pored tebe i gleda te dobro poznatim ocima. Kad se toliko naviknes na njega, vise ga i ne primecujes, jer znas da je tu i da bi mogao da ode samo da bi imao kome da se vrati i da je njegov odlazak kratak. U sustini znas da ce on uvek biti tu negde da sedne pored tebe i da te gleda dobro poznatim ocima... Zauvek..."

Volela bih da mogu da idem od cure do cure po Knez Mihajlovoj i kazem im " Nemoj to da radis! Da li ti znas koliko momaka umire za tvojim pogledom i da ce naici neko ko ce te voleti deset puta vise nego sto ti volis nekog takvog?" Mislim da bih zavrsila u Lazi Lazarevicu, ali ako pogledamo kroz istoriju filmova svi beskucnici koji su nesto vikali po ulicama, na kraju se ispostavilo da su i te kako u pravu! Ali, to je vec "drugi par opanaka"... Ja stvarno verujem u ideju "srodnih dusa" bez obzira sto su me uveravali da je to izmisljeno da bi zene zivele u masti. "Srodne duše su svi članovi naše šire i uže obitelji, svi naši prijatelji i poznanici, naši poslovni kolege, susjedi, osobe koje idu s nama u školu, učitelji, i sve ostale osobe koje nam pomažu u ovom životu za nas daljnji razvoj kako u pozitivnom tako i u negativnom smislu. Osobe koje nam najviše "zla" nanose nam u biti najviše pomažu u našem duhovnom razvoju, zato jer rade iz čiste ljubavi prema nama (znam da je to teško shvatiti, ali jedino tako možemo doći do bezuvjetne ljubavi- najbolji primjer je opisan u poglavlju svekrva)" Mogla bi biti jedna od definicija... Mislim da bi zenama posebno trebalo objasniti da srodna dusa nije osoba koja te povredjuje, kaznjava neemocionalnim ponasanjem, varanjem i,uopsteno, da "pljuje u lice". Nikad nisam videla da u bajkama princ voli princezu na razbojnicki nacin i jos da mu se ona vraca po 452736 put! Mislim da bi se kraj ovog bloga najbolje ogledao u Platonovoj legendi o srodnim dusama i sve vi koje ovo citate znajte da necu ici po Knez Mihajlovoj da vam govorim kako vas taj ne zasluzuje, ovo ili ono, samo cu ovde iskucati:

"U centru sebe imaš odgovor; Ti znaš tko si Ti i Ti znaš što Ti želiš."

Lao-tzu

"Prema Platonu, u pocetku stvaranja, muskarci i zene nisu bili kao danas, postojalo je samo jedno bice, nisko, sa jednim telom i vratom, ali je glava imala dva lica, svaka gledajuci na svoju stranu. To je izgledalo kao da su dva stvorenja spojena na ledjima sa dva razlicita pola, cetiri noge, cetiri ruke. Medjutim, grcki bogovi bili su ljubomorni, videvsi da je jedno bice sa cetiri ruke radilo vise, da su dva lica koja gledaju u suprotnu stranu bila opreznija i niko nije mogao da ih napadne neopazeno, a cetiri noge omogcavale su dugo stajanje ili hodanje bez velikog napora. I sto je bilo najopasnije, nije mu bio potreban niko za stvaranje potomstva.

-Dakle, rece Zevs, vrhovni vladar Olimpa,- imam plan da ovi smrtnici izgube moc.

I jednim gromom isece stvorenje na dva dela i stvori muskarca i zenu. To je umnogome povecalo svetsku populaciju, a u isto vreme je dezorijentisalo i oslabilo one koji su na svetu ziveli, jer su morali ponovo da traze svoju izgubljenu polovinu, da bi je ponovo zagrlili i u tom zagrljaju obnovili staru snagu, sposobnost da izbegnu prevare, otpornost da tokom dugih perioda izdrze naporan rad. I taj zagrljaj u kome se dvoje ponovo spajaju jeste ono sto mi danas zovemo vodjenje ljubavi..."