понедељак, 07. новембар 2011.

Caki, Caki, Cale, kupi mi sandale!



Ženska opsesija cipelama je neobjašnjiva i nemerljivo velika. Možda se vodimo time da “cipela glavu čuva“, iako se današnje cipele ne nose na glavi. Ukoliko nisi Lady G. Možda je to naša opsesija veličinom štikle, ekvivalentno veličini “ponosa“ kod muškaraca, pa jedna drugoj skrešemo u brk, pardon, usne “ Ajde da je merimo!!!“. Ne prođe ni dan da se ne divimo štiklicama, cipelicama, čizmicama i svim ostalim deminutivima ženske obuće. “Jao, kako su ti dobre štikle, gde si ih kupila?“ osoba broj jedan. “Jao, pa hvala (blush). Znaš, kupio mi ih je Vlada, mislim, onaj je platio, a ja sam birala.“, smešak zvani “šestica“ osobe broj dva.
Nedavno sam zaključila da ako imaš poseban orman samo za cipele i vrbovali su te za slikanje, imaš pet minuta da izvedeš sledeću akciju. Čitaj pažljivo! Pod jedan-uzmi apsolutno sve, ali sve cipele koje imaš u tom ormanu. Ukoliko nemaš taj cenjeni orman, idemo na turneju zvanu “Pokupi svu moguću obuću kod drugarica po modi“. Kad si sve lepo skupila idemo na korak dva- razbacaj sve te divne primerke  po krevetu, kao kad bacaš komade odeće u frci “Nemam šta da obučem!“. Jesi? E, sad, korak tri- sačekaj da dođe fotograf i baci se u taj krevet od štikli, nabaci happy face i zagrli štiklicu ti najdražu. Ih, kako će žene da ti zavide, nemaš pojma.
Da li ja to ovde, sada i odmah prozivam žene sa puno štikli, zavidnica jedna neopisiva? Hell no. Samo ukazujem na mogući problem sa preterivanjem. Čist primer- devojka koja kupuje male patike u radnji. “Ćao, Suzi! Da li si ti to dobila bebu, a ja ne znam za to? Šalim se. Ideš na babine kod nekog?”. Nema nikakvih babina, ustvari, Suzi ima višak prostora u cipelarnik-ormanu, ali ne toliki da kupi novi par cipela, već taman toliki da stanu male dečije patike i to sa potpeticom! Ostaje mi samo da je pitam da li je u međuvremenu postala sajentologinja i blisko je povezana sa g. i gđom Kruz, koji vole stvarčice poput “vanzemaljski oblici života” ili “dečije cipelice na štiklicu”.
Kada biste zavirili u moj cipelarnik, verujem da biste pronašli Skituljka i Devetara Cokulića, pored Piruete i Aldica. Posle petočasovnog stajanja u štiklama u noćnom provodu, svaka žena će vam reći da  nema lepšeg osećaja nego kad skineš obuću i bosa staneš na pod, pa sledećeg dana obuješ patike. Patike su kao ozbiljna veza posle kres-šema u štiklama. Poznajem žene koje ne bi mogle nikud bez štikli, verujem da i spavaju sa njima ili ih izlože u dnevnoj sobi, kako bi im se sve vreme divile. Neosporno je da se uživa u njima, žensko telo se izduži, dobije onaj seksi odsjaj. I dan-danas se naučnici spore oko toga da li visina štikli utiče loše na kičmu ili ne. Dok oni to rade, svakog minuta se u svetu proda po jedan par štikli.
Umereno ili neumereno- pitanje je sad? Dok god ne kupujete dečije patike da vam popunjavaju prostor ili dok god one ne predstavljaju Mr.Smitha vašoj Mrs. Smith, sve je savršeno štiklastično. Onog dana kad počnete da ih pronalazite u toaletu ili kupujete manji broj, koji vam stoji kao THE cipelica Pepeljuginoj sestri, situacija je ozbiljna. Ništa strašno, opsesija se rešava rasprodajom u dvorištu ili jednostavnim poklanjanjem drugaricama. Jedno je sigurno, žena nikad neće izgledati bolje i zavodljivije, a time i sa većim samopouzdanjem nego u par dobrih štikli od 12 cm. Ali, bez preterivanja molim!
Kako reče draga Nensi Sinatra (Nancy Sinatra) “This shoes are made for walking” i mi žene joj apsolutno verujemo.

Šta je dođavola sa vremenom?


Mesec Jun 2011.godine

Razmišljam “Napokon je došlo leto! Juhu, haljinice, štiklice, pomadice, parfemi... To Čola, ti si moj čovek!“. Izlazim u novoj cvetnoj haljini, proveravam da li mi štikle imaju “flekice“, da se ne bih čula kao potkovani konj, ovaj, kobila. Sve je tu, torbica, naravno. Zamalo da viknem “Gde ste žene, stig'o Čola!“, kad me je oduvala, blago rečeno, primorska bura, sve do najmanje koščice u telu. Iznenađena i uvređena, shvatila sam da ipak možda živim u pustinji Gobi, gde su dani prevrući, a noći prehladne. Podvijenog repa se vraćam u kuću, mama sva radosna pita “Ćero, pa ti se vratila?“. Ne, mama, došla sam da obučem pantalone i majicu, a bogami i jaknu. Mama opet srećna, odavno me nije videla toliko obučenu za grad. Bez donošenja pogrešnih zaključaka, molim! Znate da mamama nikad nismo dovoljno umotane i nikad nismo dovoljno pojele za ručak. U gradu pocupkujem od hladnoće i razmišljam da li da naručim čaj, a onda se pali lampica da će i žestina imati toplotno dejstvo.“Konobar! Dve ljute! I ako može što pre!“. Leto- davno prošlo vreme. Noćno kupanje? Jedino ako si suicidan i emovac.

Mesec Oktobar 2011.godine

Opet razmišljam “Ode leto, ni za šta, nisam ni crkla od vrućine kako treba, a nisam se ni preterano sunčala.“. Oblačim košulju, pantalone, obuvam patike, spremna sam kao za Vrbicu. Mislim se kako je lepo bilo kad sam bila mlađa (i slađa), svu novu garderobu navučem na sebe, nove patike, pa se šepurim pred svima u školi i prilično se iznerviram kad vidim malu mrlju na vrhu novih patika. I dok se ja tako prisećam, izlazim napolje, zaključavam vrata i osećam se vrlo neobično. Kao kad se imaš fleku na majici i ne primećuješ, a svi te gledaju podmešljivo.Proveravam da li stvarno imam fleku, da li mi je šlic “Na izvol’te“ ili sam stavila previše rumenila kao Bridžit Džouns. Ne znam šta je tačno u pitanju, ali nastavljam dalje. Posle par koraka, sve mi je jasno. Sunce peče li peče, ubi od vrućine! Ja bih se raskomotila, ali kako da skinem košulju kad nemam ništa ispod? Prilično je kasno da se vraćam kući i osuđena sam na najgore muke- prekuvavanje u gradskom prevozu. I dalje mi nije jasno, kako? Moraću da počnem da nosim one transparente kao beskućnici “Kraj sveta je blizu!“, a ispod i na engleskom, da znaju u stranci u kakvom smo sosu: “Your time has come!“.

Da, da, znam za klimatske promene, da li to znači da ćemo leti da se sankamo, a zimi kao pijani Rusi da se brčkamo u moru? Mada, kad se malo bolje pogleda, moda i ide u skladu sa vremenskim prilikama i neprilikama. Leti se nose tzv.“letnje čizme“ sa rupicama za propuh. A zimi se opet noge smrzavaju u sandalama za npr. doček Nove godine. Možda ćemo ubuduće izgubiti gravitaciju, pa ćemo skakutati do posla ili fakulteta, a na opštu radost svih, možda će u modi biti golotinja. Do tad “Gravity is a bitch“, pripremite se za letovanje 31. decembra, dočekajte Novu godinu sa tenom, slanom kosom i koktelima. Na plaži, naravno.


уторак, 04. октобар 2011.

Estetika ili kako me mrzi da ucim

Estetika je nauka koja se bavi lepotom. Barem u mojoj definiciji. To što sad ja moram da naučim 20 filozofa koji su razmišljali o lepoti, to je već drugi par opanaka. Mislim, svaki od njih je shvatao na svoj način, 100 ljudi, 100 razmišljanja. Sve je meni tu jasno, ali kad se ne pridoda primer, ode mast u propast. Bez primera, za mene su to španska sela. Još od srednje škole sam bežala od filozofije, imala klimavu dvojku (mama sad znaš) i lepo je meni moj profesor filozofije rekao "Bunjevački, ne moraš ti na fakultet, samo lepo nađi sebi jednog mafijaša, ćelavog sa kajlom, rodi mu đecu, imaćeš para, imaćeš pomoćnicu u kući, ako ga roknu, tebi sve ostane i fakultet ti ni za šta ne treba!". I bio je u pravu. Ne za mafijaša ili rokanje, već za fakultet. Jedan podatak mi je promakao kad sam krenula na studije-moj smer nema akreditaciju. Kad upisuješ Filološki razmišljaš ovako: "Hmmm, ovo je stara zgrada, verovatno iz doba kad  Krkobabić beše žilavo momče, dakle, verovatno su smerovi akreditovani i verovatno se poštuju neka pravila, nema menjanja stavova i bog-te-pita čega, starost je garant mudrosti". I tako naivno upišeš smer bez akreditacije, u prevodu, diplomu koristiš da ti visi na zidu ili u toaletu, da bi u slučaju nužde, njome se poslužio. I tako se ja bavim lepotom, Kant mi postaje jasniji sa dve-tri ljute prepečenice i 16 kafa, kad su mi oči kao u lemura. Dakle "Prvi sud ukusa se zasniva na kvanitetu..." . Aj' uzdravlje! 

понедељак, 03. октобар 2011.

Piši kratko, ali slatko

Glodur je rekao da od sad moram da pišem blogove od 600 reči?! Kao da je rečeno da moram da skratim kosu kao dečaci da bih bila dovoljno ženstvena i seksi. Ne ide to da kažeš jednoj devojci "širokijeh shvatanja" i opisa. Elem, mučim se ja sad tako sa manjkom reči, izbacujem ih i prebacujem, pojedem koje slovo, pa ga vratim. Zamalo pomoćne glagole da izbacim i samoglasnike, pa da ispadne "Tn Bnvčk mrz grnčnj". Ako ste shvatili-shvatili ste. Pored toga, ja imam i bujnu maštu, pa da. Kad se to rasplamsa, uh, teško da će da može da stane u samo 600 reči. Baš pre neki dan krenem da pišem tekst, jer sam sva važna i bitna i ja imam "deathline" ili kako se to već fensi zove. Opišem jednu onako svakodnevnu scenu iz života žena i muškaraca, uključim word count, jer jel' te imam Word 2003 koji nema automatsko brojanje reči, kad 420 reči već potrošeno! OMG!!! Panika, kako ću sad da kažem poentu u samo 200 reči??? Fuck, brisanje scene i njeno uproščavanje.  Sve se to lepo složi, uključim ja mog drugara word count-era, kad-631 reč! Ja sam onda odlučila da pišem dragom mi Gloduru, da ga zamolim da udeli još 400 reči, pa da bude ograničenje od 1000 reči za blog. Jok, nije popustio, tako da ja sad vežbam da pišem blog od 600 reči. Sve mi tužno kad gledam stare blogove, davila sam ljude sa dužinom, ali je bilo zabavno kad se rastegne tema, pa kažeš sve što ti padne na pamet. Od sad ide mantra, ona čuvena rečenica "Da se reči kupuju, manje bi se govorile". Recesija i u tom domenu. Čitali ste moj skraćeni i suženi blog, hvala vam na pažnji. DoMindzenja :)


Vrlo kreativno!

Majke mi, pozitivan tekst


Nedavno je pomenuto u časopisu, u kome imam tu čast da radim i da me trpe, da ima manje tekstova sa srećnom tematikom, a više sa “hejterskom“. Naravno, odmah sam pogledala svoj arsenal tekstova i shvatila da sam osula paljbu na: starije ljude, gradski prevoz, bivše ljubavi i ponekog fudbalera “beton“ lige. Dobro, dobro, znam da nisu zaslužili, moraću da okrivim današnju vlast za to. Obično je ona kriva za sve. Čak i samoubistva sa Brankovog mosta. Ili zašto kiša pada u julu. Oni su krivi i tačka.
Pošto vidim da sam krenula starim putem hejta, vratiću se na pravi kolosek.

Pozitivnost je neraskidivo vezana za sreću. A šta je to sreća?

Sa naučne strane gledano, sunce pomaže da se luče hormoni sreće- endorfin i serotonin. Takođe, omogućava organizmu da vitamin D pretvori u kalcijum. Zato je leto najsrećnije godišnje doba, kada nam osmeh ne silazi sa usana. Moj pokušaj da se to objasni jednom đetiću protekao je ovako:
Ja: “Da li znaš zašto smo leti srećniji? Pa, to je zbog sunca i vitamina D, pa se tu stvaraju hormoni sreće i...“. On me gleda bledo kao da pričam o nuklearnoj fusiji. “...onda, pod uticajem tih hormona, serotonina i endorfina, mi smo zadovoljni i srećni.“. Minut ćutanja i posmatranja mene kao da sam prase u Teheranu. Već mi postaje neprijatno od zurenja, kad počinje navala gromoglasnog smeha, podrugljive sadržine. Uvek sam bila slaba na ruganje, još od osnovne škole kada mi se rugala moja prva ljubav. Namršteno ga gledam dok govori “Ja sam, bogomi, najsrećniji kad ovi turisti odu, pa se ja izliježavam na plažu ka' čo'ek! Što će mi sunce, pa da budem srećan?! “. I sad se iznerviram kad se setim tog razgovora. Stvarno, neki ljudi pored sreće prolaze kao pored “turskog groblja“.
Ivo Andrić je rekao “Čudno je to kako je malo potrebno da budemo srećni, i još je čudnije kako nam baš to malo nedostaje“. Moja filozofija jeste da se sreća uvek nalazi u malim stvarima, u sitnicama. Kao ljubavna poruka na samolepljivom papiru. Ili srce od pene u kafi. Tužno je što ovih dana i ne umemo da prepoznamo sreću. Tužno je što se ne smejemo više. Da se ja pitam, momentalno bih raspisala peticiju za obeležavanje manifestacije “Dan smeha“. Tog dana se samo smejemo, gledamo pozorišne ili bioskopske komedije. Kako ko voli. Verujem da bih pomogla mnogima da se osećaju bolje, pa čak i bolesnim ljudima. Opet ja sa naukom, ali dokazano je da bolesnici mogu sebi i te kako da pomognu kada su vedri i ispunjeni pozitivnim mislima. Imam i dokaz. Nedavno sam saznala da je koleginica imala tešku saobraćajnu nesreću, pri kojoj joj je lice bilo isečeno staklom. Jedini lek pri oporavku bile su joj pozitivne misli. I znate šta? Na licu joj se ne vidi ni jedan ožiljak, a lepa je za medalju. I sve to uspelo joj je samo uz pomoć svojih vedrih razmišljanja. Poznata je rečenica Patrijarha Pavla “Kakve su ti misli, takav ti je život“. Ja biram da mi budu pozitivne, vedre, nasmejane i, ponekad, malo detinjaste. Jer, deca se najlepše smeju. Da vidimo sad, gde se sve sreća može kriti, da je odmah prepoznate i zgrabite svom dušom.
Sreća je kada...
...otvoriš oči i vidiš ljubav svog života pored sebe kako spava i sanja (verovatno tebe)
...slušaš po pedeseti put dečije pesmice, ali ne mariš, jer ništa ne može da se poredi sa trenutkom kada osetiš dodir malih prstiju na svojoj ruci i čuješ sićušni, slatki glas, kako kaže “Tetka“
... vidiš drage prijatelje posle duge razdvojenosti usled studiranja, pa odete na vaše čuveno mesto okupljanja
... ponovo jedeš maminu kuhinju i svaki put se pitaš da li su lazanje uvek imale tako dobar ukus kao tad
... kada dobiješ kao “kaznu“ jedno golicanje u trajanju od 10 minuta, pa ostaneš bez daha, ali znaš da se osećaš predivno
... čuješ reči “Volim te“, ne samo do svoje ljubavi, već i od roditelja, sestre ili prijatelja
... udeliš koji dinar prosjaku/prosjakinji i znaš da si mu koliko-toliko pomogao
... čaša uvek dopola puna i znaš da će jednog dana biti prepuna dok budeš gledao u oči svojim unucima
... dobiješ poslovni ponudu o kojoj si uvek maštao, a znaš da si je dobio svojim radom, a ne “preko veze“
... se zaljubiš “do daske“ i u sebi pevušiš neke balade o zelenim očima
... dobiješ kompliment za izgled i posle se osećaš sjajno
... ustupiš mesto starijoj osobi u prevozu, a ona ti uputi pogled pun zahvalnosti
... dobiješ prvu desetku i pohvalu od strane profesora
...  ne moraš da čekaš čitavu večnost u redu za plaćanje računa
... nađeš zaboravljene pare u farmericama koje si nameravao da opereš
... odeš na gotik žurku, iako slušaš folk, ali se ipak dobro provedeš
... smeješ se do suza dešavanjima iz tinejdžerskih dana
... gledaš zalazak sunca sa Kalemegdana
... proslavljaš godišnjicu na najneobičniji način
... (dopunite sami, važno je samo da vam to stavlja osmeh na lice i vedrinu u srcu)

Ako ste stigli do ovog dela teksta i niste nabacili makar kez, uradite to odmah. “Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni”. Ili kako bi Bob Marli rekao “Don’t worry, be happy”. Ili “Osmeh je jedina kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari”. Ili… Koga god da navedem, svi oni žele samo jedno- sreća, sreća, radost! Osmeh na lice i pravac ostatak života u sreći!